Suzy Time Blog

Srecno mjesto.
Srecni dani.
Srecna zena.
Srecno dijete.
Srecne uspomene.

Pobjegle smo u tropski raj.
A ipak smo blizu kuce.
Sve je ovdje nestvarno cudno i drugacije.
I priroda i ljudi.
Toplo je i teze se diše,
ali se ne prestajemo smijati
umazane sladoledom,
u ovoj nepodnošljivoj lakoci postojanja.
Jedna mama i jedna cerka.
Jedna nedjelja u podne.
Dva odrastanja u kojima nam je vazno samo stvarati uspomene.
I sigurno ovaj nas trenutak vjecnosti nikome nije vazan.
Osim nama dvema.
Dok se drzimo za ruke i zamišljamo neke davno zaboravljene cepeline koji su pretvoreni u tropsku šumu.

Nisu moji majmuni, nije moj cirkus.

Koliko je oslobađajuće kada neke situacije u koje vas neki ljudi bespotrebno uvuku, a u kojima se ne osjećate prijatno, posmatrate kao cirkuse u kojima ne morate da budete. Cirkuse u kojima se tuđi majmuni bore za glavnu ulogu, a vas se to ne dotiče. 

Probajte i vi pustiti tuđe cirkuse i tuđe majmune. 
U poslu.
U porodici.
U prijateljstvu.
U mašti.
U planovima.
U ljudima.
U očekivanjima.

Sasvim sam sigurna da je tako jedino moguće i ostati koliko-toliko pri zdravom razumu, u vremenu kada je svijet prepun tuđih cirkusa i tuđih majmuna koji neprestano plešu pred kamerama društvenih mreža.

Koji nas neprestano uvlače u svoje cirkuse, plesom nas navodeći da im vjerujemo da su autentični, da nam žele dobro, da smo zajednica, da plešemo sa njima, da jedemo što oni jedu, da se oblačimo isto kao i oni, da mislimo kao oni, da se ponašamo kao oni.... Onoliko koliko njima to odgovara.  

A kada se ugase svjeta reflektora, znamo da smo sami u tom plesu sopstvenog života. 

Života u kojem je jedino ispravno, uzeti ono što je najbolje za nas. 

A ples sa tuđim majmunima u tuđim cirkusima ne može nikako biti dio nas. Tu ne možemo biti srećni. Ma koliko da pokušavamo.

Da bismo zaista srećno plesali moramo imati svoje majmune.

Graditi svoje cirkuse.

Voljeti svoje cipele za ples.

Prilagođavati pokrete svog tijela vlastitom ritmu.

Poštovati svoju muziku.

Živjeti prema vlastitoj koreografiji. 

*Mali dio mejla koji šaljem petkom.Na mejling listu se mozete prijaviti putem linka u opisu profila*

Kako nastaje tuga?

Kad te niko ne čuje. Dok govoriš ili dok ćutiš. Sasvim je svejedno.

Kad te niko ne vidi. Dok plačeš ili dok se smiješ. Sasvim je svejedno.

Kad te niko ne primjećuje. Sasvim samu ili okruzenu ljudima. U novoj haljini. Svježe isfeniranu. Sasvim je svejedno.

Kad te niko ne pominje. Za slavskom trpezom. Na proslavama godišnjice mature. U ulici u kojoj si odrasla.
Sasvim je svejedno.

Dok u tebi to „sasvim je svejedno“ tinja i zahvata svaku ćeliju duše. Obuzima te dok ti povremeno potpuno ne uguši dah. Najprije samo kad si sama. U nedjeljno poslijepodne ili srijedom ujutro. Sasvim je svejedno.

A zatim počne da te obuzima cak i kad si okruzena onima koje voliš. Na nedjeljnim ručkovima. Porodičnim slavljima. Druženjima sa prijateljima. Sasvim ti je sve svejedno.

Tuga tinja u tebi i kada se svima čini da si srećna.
Da se od srca smiješ.
Da se ničega ne plašiš.
Da ti ide sve kako zamisliš.

A tebi je sve sasvim svejedno.

Iako suza nemaš.
Ni snage nemaš.
Ni volje da se protiv toga boriš.

Samo čekaš da prodje.
A ne znaš ni šta, ni zašto čekaš. Jer ti je zaista svejedno.

Ali znaš da niko neće da te spasi od sopstvene tuge.

Moraš ti.

A morati ne možeš.

Jer morati je najteze.

A tebi je ionako sve u vezi stvarnosti, zapravo, sasvim svejedno.