Hipnoterapija

Kažu, slobodan si kad možeš da radiš šta hoćeš.
To je lepa laž za nedorasle.
Kao kad detetu date šarenu lažu da se zanima dok ne shvati da od nje nema ništa.
Sloboda je, dragi moji, mnogo skuplja igračka.

To je kad imaš petlje da ne radiš ono što nećeš.

Sloboda je kad smeš da kažeš "neću", i šefu i komšiji.
Najveća sloboda je kad kažeš "NE" SAMOM SEBI - kad te uhvati ludilo da budeš neko drugi ili da radiš nešto, jer možeš, a ne zato što ti se duša tome raduje.

Mnogi bi hteli da budu slobodni, ali da im neko drugi tu slobodu obezbedi, potpiše i overi.
E, pa ne može.
Sloboda je zanat.
Vežba se svaki dan.
Ujutru, kad ustanete, pogledajte se u ogledalo i pitajte: "A šta ja danas ne moram?"
Ako nađete makar jednu stvar, čestitam. Slobodniji ste nego juče.
Ako ne nađete, ne brinite. Sutra je novi dan za vežbanje.

I da, slobodi nema kraja, uvek se može naći nešto novo što nas vodi još bliže njoj.

Ćerku Bog da ti - ne da ti bude kopija, već ogledalo. Da u njenom pogledu vidiš sve ono što si voleo kod sebe, ali nisi znao da sačuvaš. Da ti donese tvoju hrabrost, ali u njenoj boji. Da ti pokaže kako se voli bez straha, kako se plače bez stida, kako se smeje iz stomaka.

Još jednu sebe da imaš - ne da bi ponovila tvoje greške, već da ih razume. Da ih pretvori u pesmu, u priču, u tišinu koja ne boli. Da ti bude dokaz da si bio dobar, čak i onda kad nisi znao kako.

Zamisli da ti ćerka kaže: "Tata, ja te razumem." I da ne moraš ništa da objašnjavaš. Da ti samo stavi ruku na rame i ti znaš - sve je u redu. Sve je bilo vredno.

Možda je to ono što svi mi želimo. Ne naslednike, ne produžetak. Već nekog ko će nas voleti onako kako mi nismo znali da volimo sebe.

"Bio sam dobar. Previše dobar. Toliko dobar da sam, negde usput, zaboravio sebe.
Dok sam se svima smeškao, meni su čupali živce pincetom.

Znaš ono kad ti kažu: „Ti to možeš, ti si jak“?
Prevedeno: „Ti ćeš to nekako da središ, a mi idemo na ručak.“
E pa više ne!
Od sad sam dobar - ali prvo prema sebi, a za ove sa pincetom - koliko ostane vremena."

Moj klijent, Borivoje

Često sam stajao pred vratima za koja nisam znao da li vode iz tame ili u nju.
Nisam imao ključ. Ponekad sam mislio da ga nisam ni zaslužio.
A onda bih se, tiho, gotovo u stidu, usudio da pomislim: A šta ako je moguće?
Bila je to prva pukotina u zidu moje sumnje u sebe.
I vrata su se, bez šuma, otvorila.
Ne zato što sam znao put, već zato što sam poverovao da put postoji.