Saptac magije

"Čekam te, ćale
da nam se vratiš.
Nitko ne traži
da dug svoj platiš.
Već
da uz mater
u miru živiš
i da nam
kuću
opet oživiš.

Бака се годинама будила у пет ујутру како би заложила шпорет и деки угрејала воду да би се обријао пред одлазак на посао.
И тако тринаест година док му није за годишњицу купила машиницу за бријање.
Није то тражио, она је гледала на то као на своју дужност.
Да ли им је брак био савршен?
Није. Далеко од тога.
Али су успели да га сачувају.
Да се сачувају.
Пуних педесет година и још мало преко.
Да ли је било лако?
Није.
Али опција за назад није постојала.
Тако су били васпитани.
Није ствар у срамоти и шта ће ко рећи, реч је о ставу - једном за цео живот.
И она се касније запослила и он је био запослен, али су на првом месту остали она Домаћица, а он Домаћин.
И њихов најважнији задатак био је да сачувају Дом.
Да трају.
А то подразумева и трпљење и састрадавање и жртвовање, не једно другог, него једно за другог.
Да ли су увек били срећни?
Нису.
Да ли су се увек осећали вољено?
Сигурно да не.
Да ли су пожелели да се раздвоје?
Сигурно да да.
Али бирали су да остану једно. У добру и злу заједно.
То и јесте сва суштина брака, да љубав сачувамо, да нас љубав сачува.
❤️

(Preuzeto)

Моје име је Марко.
Марко Симић.
Испричаћу вам једну причу. Моју причу.
Тог маја 1999. године, шетао сам са татом мојим Новим Пазаром. Одједном сирене су се огласиле. Пиштање... На све стране се чуло. Тата ме је јако привио на груди и утрчао у најближу продавницу. Велики прасак... Мрак......
Моје име је Марко. Марко Симић. Те 1999. године, 20. маја, напунио сам 2 године. Данас би имао 25 година и можда би завршио факултет, био професор, лекар, или радник... Сигурно частан и поштен човек, као мој тата... Никада нећу осетити како изгледа одрастање, како се са другарима игра фудбал. Никада нећу осетити први пољубац и како је то бити заљубљен. Можда би данас и ја био отац, и шетао свог сина нашим Новим Пазаром.
Мој живот и моју будућност отео је неки "Милосрдни Анђео".
Ушао сам у историју као најмлађа жртва НАТО бомбардовања СРЈ.
Убили су ме ваши велики пријатељи из Америке и Европске Уније.
Моје име је Марко. Марко Симић.
20. мај 1997. - 31. мај 1999. године.
ПАМТИТЕ СРБИ!!