Booka

Nekad je jesen počinjala sveopštim šumom u krošnjama, da bi uskoro lišće stalo da se u beskrajnim slapovima otkida i pada, lepršajući i kovitlajući se u vazduhu, tako da je izgledalo kao da se čitav svet peruta. Puštali bismo ga da se nagomila. Držali smo se kojekakvih izgovora da ništa ne preduzimamo dok su se svaki dan
sve veći komadi neba ukazivali kroz ogolele grane.
Prvog narednog vikenda nakon što bi lišće opalo, poput vojske bismo prionuli na njegovo čišćenje i odlaganje na gomile na ulici. Različite porodice imale su različit pristup. Bjuelovi su unajmljivali tročlani tim, tako da su dvojica radnika grabuljala po dužini travnjaka, dok se treći kretao upravno na njih, podražavajući formaciju koju je gospodin Bjuel koristio na Himalajima tokom
Drugog svetskog rata. Picenbergerovi su sami po sebi predstavljali desetočlanu mobu – dvoje roditelja, sedmoro tinejdžera i jedna dvogodišnja katolička omaška s plastičnim grabuljicama.

Ivan Milenković je za Vreme napisao tekst o knjizi "1983.". Nije do pisca da govori o kritikama i viđenjima vlastitih knjiga. Možda samo da kažem kako je Milenković knjigu pročitao veoma blisko onom što je bila moja namjera kad sam knjigu pisao. Uglavnom, o knjizi "1983." pisalo se u zagrebačkom Expressu, u ostalim hrvatskim medijima, na HRT-u i u kojekakvim drugim režimskim glasilima, govor o knjizi i njezinom piscu tradicionalno nije dopušten. Stoga mi je, kao i kod prethodnih mojih knjiga, dragocjeno ono što se o njima piše i govori izvan ove zemlje.
"Poigravanje pravilima igre" Ivana Milenkovića možete naći na linku u komentaru.