Silva metod

MAGAZIN PROFIT - april/maj 2026

ŠTA BI REKAO VUJAKLIJA?

Dugo već ne gledam televizijske programe, osim kada me neko ne uputi na određenu emisiju ili film, mada, puno toga odgledam onlajn, u kraćoj ili dužoj formi, pratim različite podkaste, nekad aktuelne, nekad političke, nekad zabavne, u šta spadaju i oni koji za temu imaju lični rast ili neki psihološki, koristan sadržaj. Uleti ponekad i svašta šareno.

Otkako su u naš život ušli silni televizijski kanali i internet, a iz njih nestali lektori i pismeni ljudi, do smeha, a nekada do besa, dovodi me ono što slušam ili čitam. Od akcentovanja – posebno onog novomodernog i nametnutog poput Aleksandar, televizija i slično, preko zbilja polupismenog, do neznanja i korišćenja tuđica gde im mesta nema, ili im ljudi jednostavno ne znaju značenje. Pre neki dan, čovek u par minuta izreče da su nekog elaborirali – misleći na abolirali. Prvi put pomislih da je slučajno, ali drugi put shvatim da je prosto, da ne kažem prostačko, pametovanje. Vidi me mama kako sam pametan i evo me na televizoru.

Mi smo se u školi šalili sa ’’lepa moja srpska jezika’’ ili, što sam čula da se u Dalmaciji posle drugog svetskog rata raspravljalo kako da se od stranih reči sačuva ’’naša lipa lingva’’.

Žalila sam se već u svojim pisanijama, kako su, dok sam bila u osnovnoj školi, psiholozi, kao mlada grana nauke, ustvrdili da postoje dve vrste inteligencije, jedna verbalna i druga vizuelna, a da su oni sa verbalnom, na višem nivou inteligencije. To je moju generaciju podstaklo da se latimo ’Rečnika stranih reči i izraza’ čuvenog Milana Vujaklije, pisca i prevodioca (1891-1955). Tu smo nalazili prevode i tumačenja, ali i ponekad učili neke reči napamet, sa željom da ostavimo utisak na druge.

Eh, setih se kako mi je jedna uticajna i tada poznata gospođa, sa visine, rekla - kako moje ponašanje izaziva odijum mojih kolega, a ja tada, potpuno mirno odgovorim da znam, i da mislim da bi oni mogli da se ugledaju na mene, a ne da se ja povedem njihovim primerom. Ona me zapanjeno upitala: ’’A vi znate šta je odijum?’’ Nasmeših se. Trebalo je sve zajedno da me uvredi, no, kako se uobičajeno kaže, više je to govorilo o njoj i njima, no o meni. Ja sam i danas, dvadesetdevet godina posle, na istom, svom putu.
No, da se vratim ’Rečniku’, poznatijem i skraćeno nazvanim ’Vujaklija’. U to vreme, pre interneta i gugla, gotovo svaka kuća koja je držala do sebe, imala je taj ’Rečnik’, uz obavezan ’Narodni kuvar’ i ’Epske narodne pesme’ koje je sakupio Vuk Stefanović Karadžić, čini mi se u deset tomova.

S jedne strane smo učili turcizme, kroz literaturu i pesništvo, a sa druge strane stručne izraze s latinskim ili grčkim korenom reči. Gledali smo kvizove, rešavali ukrštene reči, takmičili se u zanimljivoj geografiji, i tako lagodno i lagano, učili. Iako smo se pravili važni i na neki način takmičili, svi smo imali korist od toga. I dan danas. Hteli smo da budemo inteligentniji. Na stranu što su docnije utvrdili osam vrsta inteligencija koje koristimo pri učenju, a potom i četiri vrste koje su nam važne u životu. Pored intelektualne, tu su i emotivna, socijalna i duhovna. Verovatno će se to promišljanje još granati i segmentirati. Videćemo.

Ali sada me muči pismenost i naš govor. Zapravo, nedostatak pismenosti i iskvaren, skraćen govor. Posebno otkako sam saznala za postojanje ’učenja o neznanju’ – agnotologiji, svesnom i namernom učenju kako proizvesti neznanje sa jasnom željom da se ljudi zbune i spreče u razumevanju ključnih činjenica. Tako se, često, prvobitno značenje nekih reči i izraza, postepeno menjalo, često u svoju suprotnost. Podseća na Orvela i Hakslija, zar ne?

Činjenica je da komunikacija predstavlja povezivanje i našu želju da se razumemo i razmenimo, i kada je žurba, ako to uradimo kroz kratice i nemušti govor, može biti trenutno korisno. No, u celini gledano, sve smo pretvorili u žurbu, čak i kada je nema. Jurcamo, e da bismo potom skrolovali po raznim spravama. Satima.

Nedavno istraživanje je pokazalo, da prosečan mladić u Beogradu, starosti između 17 i 23 godine, nedeljno iskroluje na svom telefonu 35 kilometara. Da, dobro ste pročitali. Svojim palcem izvrti na telefonu razdaljinu veću nego što je od Beograda do Obrenovca.
Ozbiljniji nedostaci pismenosti se javljaju u ciklusima – niti se sada to po prvi put dešava u savremenoj istoriji, niti su primeri najgori. Ali je, čini mi se, sada teže vratiti se na dobar kolosek i negovati govor i pismenost. Nekada su postojale ozbiljne (od)brane i čuvari jezika, u pisanim i vizuelnim medijima, u knjižarstvu, obrazovanju i prevodilaštvu. Danas vam duša zaigra kada čujete da neko tečno, jasno, razgovetno i smisleno govori koristeći se našim rečima, našim bogatim rečnikom, a lep rukopis nas zaprepasti.

Znam da nam je tipkanje i kuckanje deo svakodnevnice, da su nam strane reči, tehnološki rečnik, engleski koji je u velikoj upotrebi i razne skraćenice postali gotovo obavezni sastojak življenja, no, ukoliko želimo da sačuvamo ljudskost, toplinu i sposobnost razgovaranja sa drugim ljudskim bićima, veoma je važno da se makar zamislimo i u stvarnim odnosima, popravimo situaciju.
Jedan mladić na svom internet kanalu uporno govori pedijastal (pijedestal), jedna žena godinama ponavlja apropri (apropo) i sigurna sam da biste svi ovu listu mogli produžiti do u beskraj.

Setih se, a i to je davno bilo, moja tadašnja snaja, strankinja, je tako slatko govorila ’lubenica’, da smo je terali da nekoliko p**a ponovi. Kada smo joj dosadili i još jednom pitali ’kako, kako?’ ona je izgovorila ’Bostan!’ Veliko je pitanje koliko nas bi se setilo da tako odgovori. Pa ako je njoj bilo lako da nauči sinonime, valjda je nama lakše da ih se prisetimo i upotrebimo. Te, ako već nismo sigurni da li se kaže infarkt ili infrakt, kažemo srčani udar.

Prošle godine nije bilo dovoljno studenata za upis na studije Srpskog jezika i književnosti. Jer to nije ekonomski isplativo. Znam, računa se samo ono što će doneti brz novac, uklopiti nas u glavni tok, doneti nam ono od čega se živi - kako to brzinski znamo da kažemo, ali da li ćemo postati klijenti raznih terapeuta jer smo zaboravili zašto se živi, ostaje pitanje.

ZA DIPLOMCE Silva metoda: online Intenziv specijal 18.april 2026. i seminar Peti dan 26.april 2026. - od 9 do 18 časova.

RASPORED SEMINARA:

9/10. maj - BEOGRAD - ULTRA seminar za diplomce

16. maj - ONLINE - ULTRA Specijal seminar za diplomce

23/24. maj - BEOGRAD - Prvi stepen Osnovnog seminara
30/31. maj - BEOGRAD - Drugi stepen Osnovnog seminara

6/7. jun - ONLINE - Prvi stepen Osnovnog seminara
13/14. jun - ONLINE - Drugi stepen Osnovnog seminara

Seminari uživo traju od 9 do 19 časova, a online seminari od 9 do 18 časova - identični su, samo su pauze kraće.

Dobro došli! -Prijave i informacije na mail: [email protected]

Raspored će se dopunjavati u dogovoru sa organizatorima i u skladu sa potrebama.

ONLINE - RAD PUTEM ZOOM-a.

PO POSEBNOJ POTREBI MOGUĆ INDIVIDUALNI RAD - RADNIM DANIMA.

Magazin Profit - mart/april 2026.

SUNCE

U našim životima ne postoji mnogo uporišnih tačaka, ma koliko se mi trudili da budemo pametni, promišljeni, informisani.

Konsultujemo stručnjake, astrologe i proroke, ne bismo li stabilnije i sigurnije, pa mislimo i mudrije, dočekali sutra, novu godinu, naredne godine, budućnost, starost.

Često se, nenadano, nađemo sami na nekoj ledini, kada moramo sva svoja uporišta naći u jedinoj konstanti, u nama samima. Umiriti se, presabrati, ojačati, a onda, sa tog mesta, potražiti odgovore, savete, uputstva.

Baš to, iako zvuči krajnje jednostavno, jeste najveći izazov. Jer, današnji čovek je postao infoholičar – juri vesti, emisije, posebne sajtove, literaturu, obuke, znalce, sve u nameri da će saznati nešto presudno, u vezi zdravlja, posla, političke situacije, društvenih dešavanja, nameravanih promena.

Utrenirani smo da imamo reaktivni odnos sa stvarnošću, a danas sve više i sa ’stvarnošću’. To je imalo smisla kroz vekove, da se sklonimo od groma, kiše, hladnoće ili vreline, od nasilnika, na našem području neretko i od bombi. Iako je prošlo 90 godina od pretnje prvom najezdom vanzemaljaca, čini se da se današnji čovek polako priprema i za to. Naša ’stvarnost’ su postale silne izmišljene priče, a Holivud nas je pripremio i za zvezdane ratove.

Ne daju nam da odrastemo, neguju u nama uplašenu i zbunjenu dečurliju, koja ni nos da obriše ne zna. Treba nam tutorijal za vezivanje pertli, prženje jaja, prelazak ulice. Treba nam aplikacija da nas podseti da jedemo, popijemo šejk, suplement, pođemo na posao.

Prihvatili smo u velikoj meri ’da mi je EjAj lepo rekao i objasnio’’, ’da me je posavetovao’, ’da mi se izvinio’ i da piše umesto nas priče, izveštaje, tekstove i knjige. Kažu da je već 60% sadržaja na internetu napisano tj napravljeno od strane EjAj-a. Slike, videi, reklame, kratki filmovi. Mama koala, pored svoje bebe, usvaja mače; foka, bela kao sneg, zahvaljuje se svojim spasiocima što su je očistili i okupali; pas spašava bebu tokom zemljotresa, i da ne nabrajam dalje. Kad ukažem nekom da je lažni snimak, kažu mi ’šta ima veze, baš je slatko.’ Tek se poneko zblane i zgrozi kad vidi selfi pored umirućeg u bolnici ili sa groblja. Gotovo sve prolazi. 'Cute'.

Podatak da 180 miliona Kineza nema nikakvu društvenu interakciju, da ne izlaze iz svojih kuća i da sve obavljaju – posao, kupovine, druženja – online je zaprepašćujući. U Japanu procenjuju da je takvih ljudi između 10 i 15 posto stanovništva. Svakako, većinu čine mlađi, ali ni stariji ne zaostaju mnogo. Čini se ugodno, udobno, brže i jednostavnije, obaviti sve preko interneta, a onda se izvaliti na sofu, i pustiti ma kakav sadržaj preko kablovske, da odmorimo mozak. Moj omiljeni psihoterapeut Milan Damjanac to naziva ’žvakom za mozak’. I daje sjajan primer, kad čovek ima dva sata vremena za sebe i odluči da pogleda nešto kvalitetno na tv-u ili računaru. A onda ta dva sata potroši u traganju za tim što je po njegovom mišljenju zaista kvalitetno i vredno njegovih dva sata života.

Pojavili su se oglasi koji traže originalne, autorske tekstove koji nisu ’pisani EjAjom’. Već danas je jedan od posebnih kvaliteta sposobnost razgovora i komunikacije sa ljudskim bićem, čovek sa čovekom. Odnosi, razgovori, bliskost i razumevanje dva bića, stvaranje dugoročnijih odnosa, veza i prijateljstava će biti toliko retko, ukoliko se ubrzo ne potrudimo da stara očuvamo, a nova gradimo.

Pre dva dana smo se, od dragosti, zaplakale drugarica i ja, prisećajući se kako sam jednim gestom, sačuvala naše prijateljstvo pre 33 godine. Setih se i jedne misli, ne znam čije, da je lako umreti za prijatelja, ali je teško naći prijatelja za koga vredi umreti.
Danas ljudi doživljavaju gubitak ili kvar mobilnog telefona, kao smrt bliske osobe. Gubitak ljudi, odnosa, pa i sebe samih je, čini mi se, najveći rizik današnjice. I gubitak vremena utrošenog u težnji da izbegnemo svaki rizik.

Zato, vratimo se sebi, toj jedinoj konstanti, tom jedinom stvarnom uporištu s kojim smo rođeni i s kojim ćemo otići. Izgradimo ga. Učvrstimo ga i jačajmo iz dana u dan. Kako? U miru. Osetivši svoje disanje, svoj dah, život u nama. Pronađimo to naše sunce koje smo zatrpali sa ’ja mislim, ja sam čula, rekli su mi, čitala sam, učila sam...’ i dozvolimo mu da sija i obasja nam želje, nade, ideje, voljene, a onda i svakog koga okrzne naš sjaj.

Nedavno sam pisala o drugaru kome sam rekla da razumem njegovu teskobu, te mu rekoh da ga razumem jer sam i ja na ivici litice. Na opasku da to nije dobra preporuka ni za mene, ni za Metod, iznenadih ga odgovorom: ’’Nismo se razumeli. Neću da skočim u ponor, spremam se da poletim!’’

I jednog novembarskog dana nađem se u avionu. Mračno, maglovito, oblačno nebo. Polećemo, i dugo, prilično dugo, letimo kroz guste, sive oblake. Dete iza mene plače. Žmurim i setih se drugara. Zamišljam svoj let, i u mislima sam u tim gustim, teškim oblacima. Maštam, ali se i dalje ništa ne vidi i ne razaznaje. Zamišljam prijatelja kome govorim: ’’Vidiš, i dalje su oblaci.’’ Žmirnem – tu su. Zatvorim oči i nastavljam ’da pričam’ sa njim’. Otvorim oči. Sunce!!! Svi oni oblaci su ispod nas. Ne vidi se zemlja. Pitam se, kako svi znamo da je ona i dalje ispod nas, a zašto nam je toliko teško da se (pod)setimo, kada je iznad nas oblačno nebo, ili dok smo i sami u oblacima, da je iznad njih uvek, ali uvek, Sunce?

Isto tako, i u nama samima.

🌞🌞🌞