BioDiagnostica

Rezistencija na antibiotike- kako je to postala globalna pretnja javnom zdravlju?

Pre više od 70 godina (1945. godine) jedan škotski mikrobiolog, Aleksandar Fleming je dobio Nobelovu nagradu za medicinu. Tom prilikom je rekao:

“Može doći vreme kada će bilo ko moći da kupi penicilin u prodavnicama. Tada će postojati opasnost da neka neznalica učini bakterije otpornim, koristeći nedovoljne doze ili izlaganjem bakterija nesmrtonosnim količinama leka.”

Kao što je i predvideo, rezistencija na lekove je pred nama.

Izveštaj iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (Centers for Disease Control and Prevention, CDC) iz 2013. godine je otkrio da se, samo u SAD, više od 2 miliona ljudi godišnje razboli, kao rezultat infekcija rezistentnih na antibiotike a njih 23000 umre od istih ovih ovih infekcija.
U aprilu ove godine Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je objavila svoj prvi globalni izveštaj o ovom pitanju, imajući podatke iz 114 zemalja. SZO je bila fokusirana na određivanje stope antibiotske rezistencije za sedam vrsta bakterija, odgovornih za uobičajene infekcije poput pneumonije (upala pluća), dijareje, infekcije urinarnog trakta, gonoreje i sepse. Njihovi nalazi su zabrinjavajući. U izveštaju se navodi da je otpornost na uobičajene bakterije dostigla “alarmantni” nivo u mnogim delovima sveta dok postoje i oblasti kod kojih su isrpljene sve mogućnosti lečenja za uobičajene infekcije. Na primer, otkrivena je otpornost bakterije Klebsiella pneumonia (bakterija odgovorna za bolničke infekcije, kao što su upala pluća i infekcije kod novorođenčadi) na antibiotike ( tzv. karbapenemi ) i ta rezistencija se proširila u sve delove sveta.

Od otkrića prvog antibiotika ( penicilina 1928. godine) razvoj novih antibiotika je bio brz, posebno u periodu od 1940. do 1980. godine. Širok spektar pronađenih i proizvedenih antibiotika su nam omogućili duži i zdraviji život i predstavljali stub moderne medicine. Međutim, njihova preterana upotreba je bila glavni pokretač otpornosti na antibiotike. Bakterije su tokom poslednjih 70 godina pokazale sposobnost da postanu otporne na sve antibiotike koje je čovek razvio. I što se antibiotici više koriste to će bakterije brže razvijati otpornost .
Istraživanja su pokazala da su antibiotici čak u 50% slučajeva prepisani kada nisu bili potrebni ili su zloupotrebljeni (npr. pacijent uzima nedovoljnu dozu leka). Ovakva neprikladna upotreba antibiotika nepotrebno promoviše rezistenciju na antibiotike.
Sada smo došli do tačke kada je otpornost na antibiotike postala ozbiljna pretnja globalnom javnom zdravlju. Ogroman broj infekciija rezistantnih na antibiotike predstavlja tako veliku opasnost za društvo da za 20 godina možemo biti vraćeni u okruženje iz 19. veka, da nas svakodnevne infekcije ubijaju kao rezultat rutinskih operacija.
Iako je u poslednjih 30 godina došlo do zapanjujućeg napretka u svetu medicine istovremeno je došlo do značajnog pada u istraživanju i razvoju novih antibiotika. Problem razvoja novih antibiotika je postao složeniji, skup i dugotrajan proces.
Kao rezultat toga oslanjamo se na iste antibiotike već decenijama što bakterijama daje veću šansu da razviju otpornost na njih. Jedan od primera je meticilin-rezistentni staphilococcus aureus (MRSA).
Bakterije evoluiraju i to se može usporiti ali ne i sasvim obustaviti. Novi antibiotici će uvek biti potrebni da se održi korak sa otpornim bakterijama ali to nije dovoljno. Potrebno su drastične promene u načinu na koji se antibiotici prepisuju od strane lekara i isto tako u načinu na koji ih pacijenti koriste. To je ključni odgovor na antibiotsku rezistenciju. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da pacijenti koriste antibiotike isključivo kada su prepisani od strane lekara, nikako samoinicijativno. Pacijenti bi trebalo da popiju sve prepisane doze, čak i ako se osećaju bolje i nikako da ih dele sa drugima. Ključna strategija borbe leži u sprečavanju infekcija. Infekcije se se mogu sprečiti vakcinacijom, prevencijom u zdravstvenim ustanovama, higijenom i bezbednom pripremom hrane.

Gilbertov (Žilberov) sindrom

Gilbertov ( Žilberov ) sindrom je dobio naziv po francuskom lekaru Augustinu Gilbertu, koji ga je prvi opisao. Karakteriše ga blago povišena koncentracija ukupnog bilirubina u krvi ( nekonjugovana hiperbilirubinemija). Predstavlja najčešći oblik hereditarne (nasledne ) hiperbilirubinemije. Sreće se u 2 -7 % opšte populacije i četiri p**a češće kod muškaraca nego kod žena. Uglavnom se manifestuje već u ranom detinjstvu ili adolescenciji.
Uzrok Žilberovog sindroma je smanjena aktivnost enzima glukuronoziltransferaze, koji konjuguje bilirubin i time omogućuje njegovo izlučivanje u žuč. Kao posledica toga javlja se povišena koncentracija bilirubina u krvi.
Najčešće se otkriva slučajno, tokom sistematskih pregleda ili, pak, pojavom žute prebojenosti kože i , češće, sluzokože ( ikterus ), koja se javlja zbog naglog skoka bilirubina u krvi. U nekim slučajevima se registruju uvećanja slezine i jetre.
Mnogi ljudi ne znaju da imaju ovaj sindrom zbog odsustva simptoma a najčešći simptomi Žilberovog sindroma su:
 bol pod desnim rebarnim lukom
 muka, gađenje, povraćanje
 gubitak apetita
 nadimanje, proliv ili zatvor.
 Psihički problemi: glavobolja, strah, depresija, razdražljivost, nervoza, manjak koncentracije, znojenje, lupanje srca , uznemirenost, nesanica i dr.
Nagli skok biliribina u krvi i pojava ikterusa se može očekivati kod osoba sa Žilberovim sindromom kod sledećih stanja:
 Fizički napor i zamaranje
 Gladovanje
 Trudnoća
 Konzumacija alkohola
 Infekcije
 Operativni zahvati
 Neke medikamentozne terapije
 Emotivni stres i dr.
Žilberov sindrom se ne leči. Pacijentima se savetuje da obrate pažnju na prevenciju, koja se zasniva na izbegavanju provokativnih faktora kao i adekvatna ishrana.