Stvori

Na časove dolazimo sa sobom, a ne samo da crtamo.

Sa onim što nas raduje, tišti, zbunjuje.
Sa mislima koje ne umemo da izgovorimo, ali ih ruke iznose kroz linije.

Ostavljamo svoj trag na papiru, u prostoru, i jedni u drugima.

Negde između linija i boja desi se susret.
Tiho prepoznavanje.
Razmena koja ne traži objašnjenje.

Na trenutak pustimo sve:
pravila, očekivanja, „kako treba“.
I ona životna, i ona crtačka.

I tada se desi da crtamo slobodno. Postojimo slobodno.

Čas se završi.
Zagrle nam se duše.
I svako ponese sa sobom nešto više nego što je doneo.