Nosimse

Ljudi, ne znam da li sam zbog mog pada i nemogućnosti da se ikome u ovoj državi obratim da sanira put postala osetljivija, ali sve više me nervira Instagram i ceo taj svet društvenih mreža.

Otpratila sam neke ljude koji mi više ne prijaju, a onda ih opet vidim u podkastima kako danas pričaju protiv Zare, dok su je godinama reklamirali za dž, jer je bilo korisno za njihov profil i broj pregleda.

Nervira me što na svim tim gala večerama, modnim događajima i “fancy” okupljanjima skoro niko ne ponese makar jedan second hand komad, iako se održivost stalno koristi kao trend i parola.

Nervira me što niko nikome neće javno da se zameri imenom i prezimenom, nego se prave fejk profili da bi se vređali i urušavali ljudi koji pokušavaju nešto da promene na bolje.

Nervira me i to što ako kažeš da ti nešto nije okej, ljudi to odmah dožive kao lični napad.

I najviše me nervira što se Beograd predstavlja kao fensi grad mače i avokado tostova, dok je realnost da su ulice prljave, trotoari opasni za pešake, a osobe sa invaliditetom skoro nevidljive ne zato što ne postoje, nego zato što nemaju kuda da se kreću.

Promovišu se obrve, nokti, zatezanja i “savršenstvo”, bez ijedne stvarno realne priče o problemima koji nas pogađaju sve osim ako ne živimo u nekom ograđenom zamku sa ružičastim naočarima.

Šest godina kasnije i dalje ljudi više veruju u tuđe priče nego u svoje.

Nije bilo sigurnosti.
Nije bilo garancije.
Ali je bila odluka.
NOSIMSE nije nastao iz savršenog trenutka /kao što ni savršene fotke nisu napravljene za ovaj post već uzete spontano iz realnog života/.
NOSIMSE je nastao iz toga da ne odustanem od sebe.

Pitanje je samo
da li vi čekate sigurnost ili pravite svoju?