Onlineterapija.com

Koliko ste p**a čuli ovu rečenicu, od drugih ili sebe samih, onda kad ste se osećali loše?

Da li ste je vi nekome uputili?

Podsećanje na čemu treba biti zahvalan onda kada se osećamo loše šalje poruku da ne smemo biti tužni... Ne smemo, sasvim prirodno, da se osećamo loše.

I ono što sledi jeste da postajemo tužni jer smo tužni, da se stidimo jer smo tužni, da krivimo sebe jer smo tužni...

Bilo bi nam bolje da smo sebi dozvolili da osetimo nezadovoljstvo, da ga proživimo, promislimo o njemu, pronađemo uzrok i verovatno rešenje...

A gde smo mi?

U začaranom krugu tuge, stida i krivice.

Budite nežni prema sebi i svojim osećanjima. Ona su tu sa razlogom. Budite nežni prema drugima i njihovim osećanjima. Nemojte biti cinični... Biti tužan i nezadovoljan, jednostavno, NE ZNAČI biti nezahvalan.

Sve tri profesije bave se mentalnim zdravljem, ali koja je razlika? Ovo pitanje je česta nedoumica koju je važno razjasniti kako biste znali kome se u kom slučaju javljate za pomoć.

Psiholog je završio studije psihologije. Pretežno radi sa zdravom populacijom. Psiholozi nisu psihoterapeuti. Mogu da rade u školama, vrtićima, organizacijama, kompanijama, itd.

Psiholozi koji rade u zdravstvenim institucijama na psihijatriji imaju dodatnu licencu za rad nakon stažiranja i polaganja državnog ispita. Klinički psiholozi kvalifikovani su za izvođenje psiholoških testova i psihološku procenu ličnosti.

Klinički psiholog u zdravstvenoj instituciji radi psihodijagnostiku. Nalaz, pretpostavku o dijagnozi i mišljenje o planu lečenja šalje psihijatru.

Psihijatar daje izvršnu dijagnozu. On odlučuje o mogućoj hospitalizaciji, daljem toku lečenja i on prepisuje lekove. Psihijatar je doktor medicine i specijalista psihijatrije. On je lekar i zato je jedini kvalifikovan da u lečenju koristi farmakoterapiju.

Psihijatar i psiholog često rade u timu. Psihijatar šalje psihologu pacijenta na procenu, a psiholog dalje mišljenje.

I psihijatar i psiholog mogu biti psihoterapeuti. Kao što to mogu i defektolozi, socijalni radnici, pedagozi i druge humanističke struke.

Ali za to moraju da završe dodatnu edukaciju nezavisnu od primarnog obrazovanja, mastera i specijalizacija.

*Jedino psihoterapeuti čije je osnovno obrazovanje psihijatar mogu u psihoterapiju da uključe i farmakoterapiju.

Edukacija za psihoterapeuta nije vezana za fakultet. Teorijski deo edukacije i lični rast i razvoj traje uglavnom 4 godine. Nakon toga počinju "supervizijske godine" kada terapeuti rade pod supervizijom. Rad pod supervizijom i lični rast i razvoj traju još par godina. Edukacija nije ograničena godinama već brojem sati (praktičnog rada, supervizija, radionica ličnog rasta, lične terapije, itd) i uslova koje terapeut treba da ispuni da bi izašao na završni ispit. Uslove i sate svaka škola određuje zasebno.

Nakon polaganja završnog ispita stiče se zvanje sertifikovani psihoterapeut.

~ Sanja 🍀

www.onlineterapija.com

💌[email protected]
💌[email protected]

Pravljenjem istih izbora i ponavljanjem istih odnosa, iz pozicije svemoćnih i dečijih delova želimo da oživimo neživo, da promenimo druge, da repariramo sopstveno iskustvo.

Ponavljanjem sličnih iskustava želimo da osetimo i spoznamo nešto novo i drugačije?

Jedino kroz drugačije iskustvo, možemo da osetimo p r o m e n u .

Promena dolazi sa dozom nepoznatog, sa odredjenom količinom (nekad i tonom) nesigurnosti.

Želimo promene, ali ih se i plašimo.

Kroz terapiju, promene dolaze polako i jedino tako su korisne.

Male promene pomažu da klijenti imaju doživljaj umerene stabilnosti i ohrabrenosti za nova saznanja o sebi i drugima.

~Tamara

www.onlineterapija.com

Agresija postoji u svim ljudima, nezavisno od pola, rase, kulture. Kao nagon koji čuči u ljudima, bez obzira na to da li postoji opasnost, agresivnost može biti okrenuta ka unutra (ka sebi) ili ka spolja (ka drugim ljudima ili stvarima).

Agresija i njeno značenje danas, imaju šarenolikost u definisanju, komunikaciji i razumevanju. Zahvaljujući Frojdovim postavkama o nagonu smrti, razumevanje agresije povezano je sa urođenim ljudskim nagonom.

Postoje različite podele agresija na aktivnu i pasivnu, direktnu i indirektnu, na benignu i malignu…

U vaspitanju i društvenim normama i vrednostima, zauzela je tron neprihvatljivog ponašanja, koje ima samo negativne i nepoželjne manifestacije u odnosima. I zaista, svedoci smo da može imati, ako je maligna, destruktivna, sa ciljem razaranja.
Nasilje uvek sadrži agresiju (malignu), kojoj je cilj uništenje, a podrazumeva zloupotrebu sile kojom se povređuje osoba ili nečije vlasništvo.

Poznato je da je agresija ukorenjena u čoveku, a da njeno manifestovanje zavisi od porodičnih, socijalnih odnosa i okruženja. Što je veća količina agresivnosti u odnosima i sredini u kom je osoba rasla i razvijala se, veća je i šansa da ta osoba ima sklonosti ka ispoljavanju agresije.

Medjutim, agresija može biti i odbrambena, benigna, ona koja štiti. Kao i svaki nagon, teži svom ispoljavanju i zadovoljenju. Suzbijanjem i potiskivanjem svakog osećanja ljutnje i mržnje ljudi negiraju i „gutaju“ sopstvenu agresiju. Zbog osećaja krivice da će sopstvenom agresijom uništiti drugog, „progutana“ agresija ima moć da ih razara iznutra.

Da bi ljudi imali pod kontrolom agresiju, potrebno je da prvo imaju svest o sopstvenoj agresivnosti, ali i agresivnosti drugih ljudi. Što je osoba svesnija, veća je i mogućnost upotrebe sopstvenih nagona, a ne zloupotrebe.