Monaski zivot

FRANCUSKI PERIOD MONAHINJE EFIMIJE

Velja Pavlović

U „Galeriji 73“ sutra će svečano biti otvorena izložba slika i radova jedne od najinteresatnijih savremenih srpskih slikarki, igumanije Efimije Topolski. Naziv izložbe je „Mislim, tražim, čekam.“, a obrazlažući ga, autorka kaže da te tri reči sintetišu čitav njen život i da se malo šta promenilo otkad je diplomirala i magistrila slikarstvo u Beogradu, potom živela u Parizu kao slikarka, pa 25 godina bila igumanija manastira Gradac, da bi sada već tri godine živela isihastički monaški (i slikarski) život totalne usamljenice usred Francuskog nacionalnog parka Morvan u srpskom manastiru, u mestašcu Išon.

Godine prolaze, neki odgovori stižu, ali oni su tek povod da uroni još dublje u traganje, a danas je ubeđena da se veliki odgovori ne mogu naći samo nekakvim aktivnim traganjem, već i čekanjem, i to onim pravim, monaškim, koje nikada ne pita ni za vreme ni za cenu.

Posebno zanimljiv deo izložbe biće vrata i stranice starih raspadnutih ormana, koje je ona oslikala sa obe strane svojim poznatim cvetovima i postaviće ih u centar galerijskog prostora kao lavirint kroz koji će se posetioci kretati da bi stigli do slika na zidovima. Inače, te ormane pronašla je na smetlištu spremljene za potpalu kamina u njenom starom manastirskom zdanju, a sada su oni i zvanično zavedeni kao francuska kulturna baština, i uz propisane „pasoše“ i „vize“, pušteni su iz Francuske, da do godinu dana kruže po Srbiji, da bi potom bili vraćeni u Francusku (verovatno kao prvi eksponati u malom muzeju savremene umetnosti u osnivanju, manastira SPC u Išonu?!).

Kao jedan od najvećih majstora vizantijskog slikarstva, igumanija Efimija freskopisala je brojne srpske manastire širom Srbije i ostatka sveta, i uradila hiljade ikona za različite institucije i privatne domove. Kada govori o slikama koje drugi nazivaju „njeno civilno slikarstvo“, i koje ćemo videti na ovoj izložbi, odnosno o svom likovnom svetu cvetova, kuca, maca, kamila i aligatora (koji nam neprekidno nešto poručuju), ona tvrdi da bitne razlike nema u odnosu na klasično crtanje ikona i religioznih scena. Jer svaki plemeniti posao molitva je Bogu. I kao što molitva može biti liturgija, zajedničko pevanje psalmi ili usamljeničko šaputanje, tako i slikanje ima različite oblike i intenzitete, od slikanja oltara u crkvi, do zapisivanja i crtanja u intimnom ličnom dnevniku.

Liturgije u njenom manastiru možda nisu baš svake nedelje, ali sigurno jesu za svaki veći praznik. Kaže, treba tada osetiti entuzijazam čudu ravan, vernika i nekoliko sveštenika, Bugara, Srba, Rusa, Brazilaca, Jermena, Moldavaca, Grka, Sirijaca.., koji posle stotina kilometara vožnje, iz različitih delova Francuske, Beligije ili Holandije, stižu ozareni u manastir sa poklonima i svojim jelima kojima će ponosno počastiti sve one koji se u manastiru zateknu.

U istoriji monaštva u Srbiji veoma su retki primeri monahinja koje su živele sasvim same u nekoj dalekoj pustinji, kako mati Efimija živi na istoku Francuske u Burgonju, usred šuma, brda i potoka, gde je najbliža prodavnica udaljena 18 kilometara, a posetioci mogu biti planinari, hajkeri i biciklisti, a i to jedino tokom leta. I ovakav monaški podvig smatra se izuzetno retkim i rezervisanim samo za najjače karaktere. Šta reći tek za vulkansku energiju njene slikarske ličnosti, ako se setimo da slikari često osnivaju i formalne umetničke grupe, puno se druže, međusobno i sa ostalim umetnicima, žive po mogućstvu u svetskim centrima umetnosti, a igumanija Efimija, kako sama reče ovih dana, više ne zna gotovo ni jednog slikara, ni stranog ni domaćeg, i odavno ne slika da bi izlagala. Slika da bi tragala, pre svega za tajnom međuljudskih odnosa.