Iv

Ne sećam se kad sam se poslednji put ovako prazno osećao, još od smrti oca, od prošlogodišnje tragedije u mojoj osnovnoj školi, u mom Ribinikaru, ne znam ni sam. Ubrzanim korakom sam hitao na protest koji je bio simbolično zakazan ispred stare želežničke stanice. Prvo na šta sam naleto na grupicu ljude koji i danas u centru Beograda prodaju staru robu na kaldrmi, koju su verovatno pronašli u kontejneru, kao da se vratih u 1993. Ili je mozda sevnula neka scena iz Avganistana, nije crni kontinent, afrikanci su skoro uvek nasmejani, bez obzira na sve. Opalio sam sliku i krenuo dalje. Prolazio sam pored ljudi koji su išli nekim svojim poslom, ne preterano utučeni, ipak je nedelja, vreme za bleju, onu pravu beogradsku..Na stanici zapanjući mali broj ljudi, ako uzmeš da živimo u gradu od skoro dva miliona ljudi i da je povod jako tužan, praznina postaje još veća. U trenucima se sam se zapitao da li šetam istim ulicima na kojima sam odrastao, možda sanjam, možda sam se telportovao u vremena kada sam radio u USA, gde sam često naletao na ljude tupih pogleda, kasnije shvatih ljudi koji su odrastali bez grama ljubavi, sa velikom dozom ravnodušnosti. Da se vratim na protest, došao sam da bih iskazao svoj bes, tugu zbog nevino nastradalih ljudi koji su ugašenzbog ljudske pohlepe, žudnje za materijalnim. Amerika propagira materijalizam, ali smrt na radu poslodvaca bi ga koštala milion dolara, ne znam do kojih cifara bi letete tužbe za ovako nešto, tamo je sve biznis, nema emocija, ali greške moraju da se minimiziraju inače…pričam samo o novčanim kaznama,ali to nije sve naravno…Pišući ovo, shvatih da je danas zvanično sahranjena empatija, zabrinitost za svog bližnjeg, komšiju, prijatelja, sugradjanina, dok ne shvatimo da je tudja bol bar malo naša, nikad nam neće biti bolje, bez obzira ko gazdovao Srbijom. Na kraju samo da dodam, dugo sam analizarao izraze lica našiih policajaca, pogled se zadržao na jednom mladjem, na brojna postavlljena pitanja, uzdisao je, gutao je knedle,, menjao je boje, nije imao ni prezime na svojoj uniformi, svestan svoje sramote, možda je ipak to tračak nade…Na samom kraju šetnje paljene su sveće na mostu koga uskoro neće biti, a da li će niti nas?

Eli sam upoznao na ekspediciji zvanoj “Najhladnije mesto na svetu”. I pre toga sam gledao njene avanture po najzabačenijim delovima divlje Rusije, onda sam imao tu sreću da je sretnem u jednom od najnegostoljubivijih kordinata, bar kad govorimo o klimi. Iz ledenog Sibira sa -54c do vrelog Beograda na +40 prošlo je nešto više od dve godine, lokacije drugačije, ali želje za upoznavanjem nepoznatog iste. Na kraju krajeva sudjeni su nam tim ekstremi. Došlo je vreme da joj približim moju zemlju. Nema puno putnika koji sa takvom strašću i željom idu u istraživanje sveta, nije od onih blogera koja broji države sveta, nema ego, nema kompleks. Jedan od razloga zbog kog sam se i ja kupao u najhladnijem mestu na svetu je baš ona, uvek odvažna i njenom vokabularu ne postoji reč ne, posebno mi se svidja to što bi ona sve to radila i da nije ovih mreža i platformi, nije od onih koja jede larve buba, a kad se ugase kamere burgere, malo je takvih, pravih, iskrenih putnika. Obilazak Srbije krećemo od Beograda, i to od hotela Moskve najstarijeg hotela na ovim našim prostorima, pišite šta moramo da vidimo i ekranizujemo🙂

Lepo je biti putnik i u svojoj zemlji, prolaziš najlepšim atrakcijama okružen lepotama i turistima iz celog sveta koji žele da nauče nešto i dožive o tvojoj zemlji. Simpatičan je osećaj kad te zemljak prodavac malina pomeša sa strancima, pa ti dobaci: “Mister rozberi veri gud”. Na red je došao i zlatiborski kraj, uvek u nekoj žurbi na putu ka moru, a poslednji put sam bio pre deset godina ovde, promenilo se dosta, ali ne i najlepše stvari. Moje preporuke: Gostiljski vodopad, koji dobio ime po istoimenom selu, voda se obrušava sa 20 m visoke krečnjačke litice obrasle u mahovini. U selu Sirogojno poznato po vunenim džemperima nalazi se jedini muzej na otvorenom u Srbiji “Staro selo”, koji prezentuje način života i tradicionlanu gradnju staru više od jednog veka. Obavezno isprobati i djakonijie u selu Ljubić u kafani Pećinar. Poslednje stanica Stopića pećina, prirodna turistička atrakcija koja se
nalazi na severo-istočnoj strani planine Zlatibor, proglašena je spomenikom prirode prve kategorije

Kao što je govorio moj putnički otac Entoni Bordejn: ,,Putovanje nije uvek lepo. Nije uvek udobno. Ponekad boli, čak vam i slama srce. Ali, to je u redu. Putovanje vas menja, i treba da vas menja. Ostavlja tragove na vašu svest, pamćenje, srce i telo. Sa putovanja ponesete nešto sa sobom. I nadam se, ostavljate nešto dobro za vama.” Posle 40 dana p**a, ni sam vise ne znam tačan broj promenjenih vozova (neka bude 34), zemalja, hostela, hotela, valuta, “ilegalnog” ulaza u Laos, vadjenja različitih viza, cimanja na granici, problema u Rusiji zbog sankcija, problema u Kini zbog njihovog “čudnog” platnog sistema, propuštenog leta za Srbiju, stigao sam konačno na svoju krajnju destinciju - Lagos. Lagao bih kada bih rekao da me ova avantura nije pošteno namučila. Bilo je onih koji su govorili da je ova misija nemoguća, što me je još više motivisalo. Nikad ne radim stvari koje ne želim, zarad lajkova i tapšanja po ramenu, i da nema ovih mreža, sve bih isto radio. Pored silnih nespavanja, znojenja, smrzavanja, tegljenja, vredelo je. Osećaj je neopisiv, prelep, neponovljiv… Najlepša strana putovanja su definitivno ljudi koje upoznaješ i otkrivanje nepoznatog. Ljudi koji su mi se našli na najdužoj železničkoj ruti na svetu su pravo bogatstvo i bez njih bi sve ovo bili mnogo teže i sigurno manje vredno. Takodje, hvala mojoj vernoj publici za ogromnu podršku. Uvek sledite svoje snove, a da bi se oni ostvarili, jako je važno da postavite prioritete, i samo je nebo granica. Davno beše Singapur, vreme je za polazak kući.
PS A da, Lagos! Ni on nije loš.

Posle silnih putovanja, teško sta moze vise da me toliko odusevi pogotovo u Evropi, Stari kontinent je toliko predvidiv…Varsava je jedan od gradova koji su bili skoro potpuno razoreni u Drugom svetskom ratu, a poljski narod mogo propatio u periodu novije istorije. Bila je to prva zemlja koju je okupirala nacisticka Nemacka 1939. godine, kada je Evropa konačno razumela poruku novog poretka, koji je godinama narastao tu pred njenim ocima. Šest miliona ljudi izgubila je ova zemlja u Drugom svetskom ratu, najvise u zloglasnim
koncentracionim logorima, da bi zatim, posle oslobodenja, pripala sovjetskoj zoni uticaja. Tragovi epoha se mogu videti i dan danas. Juugoslavija koja je bila sa one druge strane gvozdene zavese i pored svog komunizma je bila Kalifornija za Poljsku. Pričali su mi ljudi da i sa ono malo para koje su tada imali, osećali su se kao pravi kapitalistii, ali cesto i kao donzuani koji to kod kuće nikako nisu mogli biti. Poljska je tada za nase ljude bila Eldorado, zemija u kojoj se sve moglo i sve bilo dostupno, bar ono malo stvari koje cine ranu mladost radosnijom. Posle par decenija talas promena krenuo je svojim nezaustavljivim tokom, i kao sto je nekada davno najpoznatiji poljski astronom, Nikola Kopernik, izveo galakticku revoluciju i skrenuo centar sveta sa Zemlje na Sunce, tako je i budući poljski predsednik pokrenuo revoluciju, koja je kasnije srusila gozdenu zavesu. Sada je ova neka druga Poljska. Zemlja koja ja najviše napredovala ulaskom u E.U., a pri tom ostala svoja, jer nisu sve zapadne vrednosti baš idealne. Nisam video nijednu zemlju koja je toliko, u veri, tradiciji, a da joj standard i kvalitet života ubrzano raste raste. Ako uzmemo u obzir kroz sta je sve prosla prestonica Poljske, ovo je jedna fascinata metropola.

Glavni grad Ruske Federacije jedna od mnogobrojnih stanica na mojoj avnaturi “Najduža železnička ruta na svetu” Za Tajland važi onaj slogan “Zemlja osmeha” dok bi se za Moskvu moglo reći totalno suprotno, šta ću kad sam mediteranac po mentalnom sklopu. To je ono na prvu, tek kad zagrebete ispod tog ozbiljnog pogleda dobijate onu pravu toplu slovensku dušu. U neke gradove morate da se vraćate, morate da poznajete lokalce, da bi ga bar malo skapirali. Moskva je grad najbogatijih ljudi sveta, klošara, pankera, ovih i onih, u ovom gradu su mnogi našli sreću pos Suncem. Glavni grad Rusije ima bogatu istoriju i kulturnu baštinu koja datira vekovima. Poznata po svojoj zadivljujućoj arhitekturi, kulturnim znamenitostima i užurbanom gradskom životu, Moskva je grad koji nikada ne prestaje da očarava svoje posetioce ali bome i lokalce.Od veličanstvenosti Crvenog trga do zapanjućeg Kremlja, postoji obilje atrakcija za istraživanje i otkrivanje, ovde sam peti, šesti put, mislim da je samo zagrebo po površini. Hvala puno divnim