LJUBA

PRIČE O SLIKAMA - PRIVREMENO TELO

Kao što smo nagovestili u prethodnoj objavi, pozabavićemo se ovaj put slikom Privremeno telo (Le corps temporel, 1973-74, 200 x 300 cm), koja je pre skoro pet decenija poklonjena Rose Art Museum-u, u američkoj državi Masačusets. Muzej nam je nedavno potvrdio da je ovo Ljubino delo (jedno od najznačajnijih u celokupnom njegovom opusu) i dalje u sastavu njihove prestižne kolekcije.

Prvi pisani trag o pomenutoj slici nalazimo u Ljubinim dnevničkim zapisima poznatim pod nazivom “Temperatura dana“. Početak oktobra, 1973. Posmatrajući slike na kojima je radio pre tromesečnog letovanja na ostrvu Vrnik, Ljuba oseća da je došao trenutak da “probije zid“ i “pokuša prodore ka novim uglovima i elementima“. Pred njim je najveće platno na kome je ikad radio. Ne znamo da li su već nabačeni prvi obrisi buduće kompozicije, kaže samo da će to biti “nešto između vođenja ljubavi i umiranja“. Kao i uvek, Ljuba počinje s maglovitim idejama i širokim nanosima boje, puštajući da ga dalje vode raspoloživa energija, dijalog sa slikom, trenutne inspiracije… Moguće je da iz ovog perioda potiče crno-bela fotografija koju objavljujemo uporedo s definitivnom verzijom slike.

Nepune tri sedmice kasnije, slika već ima radni naslov “Prolazno ljudsko telo“ – koji se direktno nadovezuje na neka ranija razmišljanja o trošnosti ljudskog tela, o njegovoj materijalnoj osnovi, koja je možda samo privremena, koja možda skriva nešto što je nadilazi, neke pulsacije, neku svetlost… “Univerzum, telo, život, svetlost“… Svetlost… Ljuba je zapanjem isijavanjem svetlosti u centralnom delu slike, “vriskom ljudskosti“ oličenoj u nežnim roze prelivima, “zarobljenim pejzažima“, “pojavom malih crvenkastih bića u delovima slike“… Spektakl koji se otvara pred njegovim očima ispunjava ga zebnjom da je ono što se njegovoj intuiciji predočava toliko ogromno u odnosu na njegovo mizerno ljudsko trajanje da će, bez obzira na sve napore, njegovo delo ostati u znaku nedorečenosti.

Najbolji srpski poznavalac Ljubinog dela (ali i Ljubine ličnosti s obzirom na to da su bili bliski još od detinjstva), Milenko Radović, u svom tekstu “Ljuba ili Prizivanje svetlosti“, uočio je na ovoj slici “žestoki misaoni naboj“. Naravno. Ko vidi – vidi. Složenost integralne slike, koja u sebi objedinjuje sve komponente jednog intelektualnog, emocionalnog i umetničkog bića. Kako smo ovde daleko od one vrste “obožavalaca“ koji u Ljubinim slikama ne vide dalje od “predivnih boja“.

Da se bez ogromne erudicije i posvećenosti ne može napisati dobar tekst iz teorije umetnosti pokazala je i An Tronš, najbolji francuski poznavalac Ljubinog dela – i to upravo na analizi slike Privremeno telo. An Tronš je, za monografiju LJUBA (izd. Pjer Belfon, Pariz, 1978.), obradila strukturalni, ikonografski i estetski aspekt slike na preko dvadeset bogato dokumentovanih strana. Među mnogobrojnim sjajnim zapažanjima izdvojićemo samo ono na samom početku gde govori o jednoj ključnoj osobenosti Ljubinih slika. Parafraziramo. Te slike su u isto vreme i bliske i nedostižne, i razumljive i nerazumljive (…) kao da te kontradikcije žele da se sjedine, dovodeći u stanje rastrojenosti svaki pogled koji bi hteo da se istovremeno i zadrži u jednoj tački i da obuhvati celinu. Kao što rekosmo, ko vidi – vidi. Ko ne vidi piše tekstove koji ”zvuče”.

Za biografiju slike važno bi bilo napomenuti i njeno reprodukovanje na dve pune strane u boji, u francuskom časopisu za umetnost i književnost Oko (L’œil), 1975. godine. Tekst pod naslovom “Voleti Ljubu“ napisao je ugledni i uticajni književnik Andre Pjer de Mandijarg, koji se u to vreme intenzivno zalaže za promovisanje Ljubinog dela u pariskim elitnim krugovima. Dok u Srbiji Ljuba polako tone u zaborav. Primer: izložba u Njujorku, na kojoj je američkoj publici pokazana i slika kojom se bavimo, pomenuta je u francuskom časopisu Le Monde ali ne i u Politici.

O njujorškoj izložbi već smo ponešto rekli u objavi od pre nedelju dana. Organizovana je u galeriji Aberbach Fine Art, na Medison aveniji, u septembru 1974. Posle izložbe slika Privremeno telo je ostala u kolekciji Joahima Žana (ili Džina) Aberbaha sve dok je ovaj (1978. godine) nije poklonio Rose Art Museum-u, gde se i danas nalazi. Muzeju smo uputili zahtev da nam pošalje fotografiju poleđine slike ne bi li smo konačno raščistili i nedoumice oko njenog tačnog naziva. Na francuskom Ljuba ju je naslovio “Le corps temporel“, što može da se prevede na više načina. Milenko Radović je, na primer, odabrao “Telo vremeno“ a kod drugih često se sreće i “Vremensko telo“. Na osnovu Ljubinih zabeleženih razmišljanja mi smo se ovde odlučili za “Privremeno telo“ iako je on u sveci kao prvi naziv pomenuo “Prolazno ljudsko telo“. Ostaje nam još samo da saznamo da li je, po završetku rada na slici, na njenoj poleđini pored francuskog napisao i neki srpski naslov. I koji. Sa Ljubom su iznenađenja uvek moguća.

LJUBA NA IZLOŽBI NADREALIZMA U MASAČUSETSU

Zahvaljujući upornosti jednog posvećenog istraživača Ljubinog dela konačno je uspostavljen kontakt sa muzejom univerziteta Brandeis u američkoj državi Masačusets i potvrđena pretpostavka da se u njihovoj kolekciji nalaze dve Ljubine slike. Muzej nas je istovremeno obavestio da je jedna od njih bila uvrštena u izložbu Nadrealizam – nekad i sad, kojom je obeležena stogodišnjica ovog pokreta. Slika Izgubljeni raj iz 1973 godine pokazana je američkoj publici rame uz rame sa delima najpoznatijih predstavnika nadrealizma. Navešćemo samo neke od njih: Đorđo de Kiriko, Rene Magrit, Frida Kalo, Maks Ernst, Huan Miro, Iv Tangi…

Kako se uopšte Ljubina slika našla u ovoj prestižnoj kolekciji? Proučavanje slikareve arhive vratilo nas je na početak sedamdesetih godina i Ljubine najveće uspehe na pariskoj likovnoj sceni. Podsećamo. Nakon nekoliko samostalnih izložbi u Parizu i Briselu, Ljuba otpočinje saradnju sa pariskom galeristkinjom Tesom Erold koja će na svim planovima – kako umetničkim tako i finansijskim – godinama raditi na afirmisanju njegovog dela. Već 1972. godine, Tesa Erold organizuje u svojoj galeriji izložbu 23 velika formata, na koju Ljubini poštovaoci iz intelektualnih krugova svakodnevno dovode svoje prijatelje.

Posredstvom grofa Gija de Lausea, Ljuba upoznaje braću Aberbah, vrlo poznate američke muzičke producente i kolekcionare umetničkih dela, koji su upravo otvorili galeriju na Medison aveniji u Njujorku. U saradnji sa Tesom Erold, preneli su celu jednu Ljubinu izložbu velikih formata u njujoršku galeriju i organizovali promociju dostojnu njihovog renomea. Neke slike su se odmah prodale, druge su ostale u kolekcijama braće Aberbah, manji broj se vratio u Francusku. I, evo, kako polako stižemo i do muzeja univerziteta Brandeis, u gradu Waltham, na 16 km od Bostona. Godine 1978, jedan od braće, Joahim Žan Aberbah, poklonio je svoju kolekciju pomenutom univerzitetu, koji danas uživa vrlo veliki ugled i na naučnom i na umetničkom planu.

Muzej, po imenu Rose Art Museum, obradovao nas je još jednom informacijom od prvorazrednog značaja. U njihovoj kolekciji nalazi se i Ljubina slika velikog formata Privremeno telo (Le corps temporel, 1973-74, 200 x 300 cm), o kojoj se godinama nije ništa čulo. Korespondencija sa muzejom se nastavlja. A ono što zasad znamo o slici Privremeno telo – objavićemo uskoro.

PRONAĐENA U ITALIJI NAKON ŠEZDESET GODINA, SLIKA ”PRIKAZA“ NA RESTAURACIJI U FIRENCI

Nažalost, ljudi koji kupuju slike najčešće nisu u stanju da razlikuju delo koje ima visoku umetničku vrednost od neke dopadljive, dekorativne rukotvorine. Kupuju zato što je umetnik u trendu, zato što je marketingom pretvoren u statusni simbol, zato što se smatra sigurnom investicijom… ili prosto zato što je uobičajeno da se na zidove nešto okači. Tako se i desi da neke vredne slike, kad dosade, kad ih naslede umetničke analfabete, završe na tavanima ili u skladištima kojekakvih trgovaca. Zaboravljene, prepuštene tihom propadanju. Ali, ako imaju sreće da ih otkrije i pažljivije pogleda neki znalac, neki zaljubljenik u umetnost, za njih može da počne novi život.
Upravo to se dogodilo s Ljubinom slikom “Prikaza“ (L’apparition, 1967-68, ulje na platnu, 150 x 176 cm). Iza nje je, u slikarevoj dokumentaciji ostalo samo nekoliko šturih podataka i pomalo mutna, crno-bela fotografija. Znalo se da je prošla kroz ruke dvojice pariskih galerista, da je 1967. izlagana na XXIII Majskom salonu u Parizu a 1968. na Majskom salonu u Beogradu i da je potom prodata “nekom Italijanu“. Njena jedina reprodukcija mogla se videti u katalogu rezone Ljubine američke monografije iz 1981.
Odavde pa nadalje priča postaje krajnje zanimljiva. Aktuelni vlasnik, za koga se s Ljubinom slikom otvorio čitav jedan novi univerzum, lako je otkrio s kim treba da stupi u kontakt i započeo komunikaciju slanjem fotografija. S lica, s naličja, detalji, lična zapažanja… I tad je nastala jedna od onih božanstvenih konfuzija, kakve samo Ljuba zna da nam priredi. “Prikaza“ koja je stigla iz Italije istovremeno i jeste i nije bila ona sa crno-bele fotografije, uvrštene u katalog rezone iz 1981. Žensko telo u sedećem položaju, sa centralnog dela slike, je potpuno nestalo a nešto nije bilo u redu ni sa proporcijama. Sve to je trebalo pedantno istražiti. Da ne odugovlačimo, ispostavilo se da je, tokom rada, Ljuba, ne samo drastično izmenio veći deo slike, nego je i s leve strane odsekao dobrih 25 santimetara. To je i zapisao, na poleđini pomenute fotografije. Zašto je u monografiji objavljena slika koja, kao takva, više nije postojala? Pa iz prostog razloga što definitivna verzija nikad nije bila snimljena. Da je živ, Ljuba bi je sad video prvi put posle šezdeset godina. I u isto vreme, pošto su na slici primetna izvesna oštećenja, suočio bi se s nečim o čemu je godinama žučno diskutovao: s problemom restauracije.
Ljuba je s ogorčenjem komentarisao nepopravljivu štetu koju su restauratori naneli nekim remek-delima renesanse, rešeni da im milom ili silom povrate “prvobitni kolorit“. Objašnjavao je da se preteranim čišćenjem uklanjaju i oni fini lazurni slojevi kojima slikari doteruju i usklađuju boje, skretao pažnju na prirodno starenje slike, na neminovne promene usled oksidacije pigmenata. On sam bio je oduševljen što su njegove slike iz pedesetih požutele i potamnele zbog upotrebe nekvalitetnog lanenog ulja. Kad je sa distance sagledao svoje slike iz sedamdesetih ponadao se da će ih “vreme patinirati“. Na kasnijim slikama, ponekad bi tu “patinu“ i sam nanosio. Govorio je u šali da će neki budući restauratori to shvatiti kao prljavštinu. I da će sliku, kad je pošteno “ogule“, verovatno izlakirati, da bi “boje oživele“. Lakiranje je posebno prezirao. Kad su mu kao argument isticali “zaštitu“ savetovao je vlasnicima da manje puše. Ljuba. Slike su za njega bile svetinja.
Njegovi stavovi u vezi s restauracijom obnovljeni su kroz dopisivanje sa italijanskim kolekcionarom. Taj je hteo da zna sve, posebno detalje u vezi s Ljubinim načinom slikanja da bi mogao da ih prenese radionici za restauraciju koju je odabrao. Mada, kad imate posla s ljudima koji dobro poznaju svoj zanat to i nije neophodno. Restauratorka iz Firence, koja inače radi za Galeriju Ufici, sve je pažljivo saslušala i rekla da je to sasvim u skladu sa principima po kojima i sama radi. Usledio je čitav niz tehničkih detalja u vezi s dubinskom analizom slike, konsolidacijom podloge, karakteristikama materijala koji će biti korišćeni, reverzibilnosti intervencija na planu boja… I još mnogo toga. Profesionalnost i predusretljivost kakve se retko sreću.
Kao uspomena na ovu saradnju ostaće nam knjiga Česara Brandija, najvećeg italijanskog (možda i svetskog) teoretičara restauracije. Još uvek nije stigla. Ali sudeći po onome što smo, kroz korespondenciju, saznali o ovom sjajnom i čestitom umu, sigurni smo da ćemo je čitati sa zadovoljstvom. I nastaviti dijalog s Ljubom, otpočet davno, davno, kad ni u snu nismo sanjali da će trajati decenijama.

REMEK DELA, IMITACIJE, FALSIFIKATI

Slike imaju biografije baš kao i ljudi. Rađaju se lako ili mučno, o njihovom razvoju ponekad svedoče fotografije, njihovi životni saputnici pominju ih u pismima, ponekad im se zametne trag pa se nenadano pojave tamo gde ih niko nije očekivao.

Ljubina slika Grmljavina (Le Tonnerre, 1989, 73x92cm) iz ateljea je prvo otišla na jug Francuske, u luksuzno obitavalište jednog imućnog i strastvenog kolekcionara. Od momenta kad je otkrio Ljubu bukvalno je odnosio iz ateljea sve što mu se dopalo. Vrlo brzo je odlučio da se orijentiše na velike formate pa je Grmljavinu 1990. ponudio na prodaju, posredstvom jedne aukcijske kuće. Posle toga slika je menjala boravište otprilike svakih deset godina. Iz Francuske je otputovala u Belgiju, pa u San Francisko i evo je sad opet u Belgiji, u aukcijskoj kući Louiza. Posle 21. juna njeno putešestvije će se nastaviti.

Zašto sve ovo pišemo? Zato da podsetimo da o Ljubinim slikama postoji bogata dokumentacija i da je svaki pokušaj poturanja imitacija na tržište iluzoran - čak i ako izuzmemo činjenicu da niko nije u stanju da slika i crta kao Ljuba. Jedan kolekcionar crteža rekao je da se na falsifikovanje Ljubinih radova usuđuju “samo mediokriteti jer ko god ima minimum senzibilnosti za slikarski potez zna da je to nemoguće“. Nažalost, među potencijalnim kupcima takođe ima “mediokriteta“ kojima nedostaje taj minimum senzibilnosti. Falsifikatori i beskrupulozni trgovci na njih računaju. Nemojte dozvoliti da budete tretirani kao “ovca za šišanje“ jer postoji način da utvrdite autentičnost dela koje vam se nudi. Imate kontakt na ovoj stranici, kao i na sajtu www.ljuba.fr.
A ako ste već u posedu nekog Ljubinog rada, proverite na isti način da li je uvršten u Katalog rezone. U tom katalogu je dosad evidentirano preko 2 500 slika, sa reprodukcijama i pratećim informacijama.